ponedeljak , 21 јуна 2021
Najnovije vesti
Početna / Sport / Fudbal / Ljubinković ponos Kosmaja
Marko Ljubinković u dresu Vojvodine

Ljubinković ponos Kosmaja

Kada u Mladenovcu pričamo o fudbalu, svakako, neizbežno ime je Marko Ljubinković, koji je imao uspešnu fudbalsku karijeru. Sada kroz učenje sprema se, da u trenerskom poslu prenese svoja iskustva, mladjim naraštajima, ima šta i da im pokaže, sve čari loptanja, jer je u karijeri igrao veznog igrača, vrlo blizu gola, što se mora priznati sada izuzetno ceni.

– Završio sam pre nekoliko godina igračku karijeru – započinje razgovor Ljubinković. – Opredelio sam se da završim trenrsku A licencu, da krenem tim putem. Završio sam osnovu obuku uspešno i radio sam kao pomoćnik Živanoviću u Sopotu, poslednjih nekoliko kola sam bio i glavni trener, to je bilo to što se tiče trenerske karijere. Sada sam na nekoj maloj pauzi, očekujem da rešim i to pitanje, da li će to biti mladje kategorije ili seniorski. U trenersku poslu trebalo bi da držiš grupu, da budeš sposoban, pričaš, motivišeš, napraviš ozbiljnost, rasteretiš sve igrače koje predvodiš. Na drugoj strani kada si igrač razmišljaš samo o svojoj igri, trenerski posao je daleko kompleksniji. To što si bio vrhunski igrač ne mora da bude presudno, da bi bio i dobar trener. Treba omogućiti i jednoj i drugoj strani da iskažu svoj talenat i potencijal. Sami smo svedoci da naši treneri slabo dobijaju priliku da rade u inostranstvu.

– Nema mnogo srpskih trenera u ozbiljnim evropskim ligama?

– Generalno nismo na velikoj ceni, voleo bih da neko od naših trenera napravi dobru karijeru i vodi neki od klubova velike petice. Smatram da imamo dosta kvaliteta, ali je jednostavno teško dobiti priliku, da se radi u nekom ozbiljnom klubu. Treba da dobiju šansu kako bi napravili nešto. Kad igraš fudbal i kada si kvalitetan, svi te jure, trenerska je situacija drugačija, trebalo bi da imaš nešto iza sebe, nešto da napraviš, a ne možeš ako nemaš materijal. Iz naše lige teško je otići na zapad. Neke destinacije koje nisu atraktivne, a sa finansijske strane našim trenrima interesantne uvek mogu da budu prva pomoć. Ne gradi se tu karijera više se gleda ta komercijalna strana. Da bi radili u Španiji ili Engleskoj, trebalo bi da treneri  imaju iza sebe ozbiljne igračke karijere, Jokanović i Djukić su igrali u tim ligama. Jokanović je u Čempionšipu preuzeo Fulam koji je bio u katastrofalnom stanju, a sada se eto bori sa plejof i pokušaće da udje u Premijer ligu. Verujem da je on izvukao maksimum iz ekipe, ali da bi došao u Englesku morao je da ima odličnu igračku karijeru.

– Sledi vam rad sa najmladjima?

– Sa decom je lepo raditi, ali se tu uvek povede priča roditelja i uvek treba balansirati, odvojiti spoljne faktore, koji jednostavno ne bi trebalo da se dešavaju. Decu treba pustiti da oni zavole fudbal, treba kao roditelj biti što neutralniji, prepustiti ih trenerima koji su završili škole, koji su imali neke karijere, da procene da od dece prvo naprave ljude i ukoliko je moguće i ozbiljne fudbalske karijere. U našoj zemlji mnogi se roditelji opredeljuju da preko karijere svoje dece naprave nešto u životu. Moj otac prve dve godine nije ni pratio utakmice koje sam igrao, tek kada sam trebao da predjem u Crvenu Zvezdu, tek je tad došao da isprati nešto ozbiljnije moje nastupe. Imao sam tu slobodu da me nije opterećivao pričom i samo me je vozio gde je trebalo, tako da u svojoj karijeri nikada nisam imao pritisak od oca, kada je fudbal u pitanju. Uvek je imao konstruktivne priče, koje su bile dobre po mene. Uvek kao igrač moraš prvo da gledaš svoje greške, a ne da svoje propuste pripisuješ drugima. Roditelji u tom uzrastu treba da decu oslobode pritisaka, jer će kasnije ako ne uspeju doživeti neku vrstu šoka, pa od karijere nema ništa.

– Mladi trpe velike pritiske sa svih strana?

– Milion faktora zavisi da li će dete postići uspeh, iz ličnog iskustva to znam, priče sa strane “zašto moje dete ne igra“ nisu dobre. Generalno nije lako raditi u našoj zemlji, ne samo u sportu već i u drugim poslovima. Ne bih želeo da me neko pogrešno razume, roditelji treba da utiču na svoju decu i da ih podstiču, ali ne preko granice normalnog pritiska. Jednostavno dete ako voli da igra fudbal ono će igrati, ali ako nije za to možemo da ga teramo, posle dve tri četiri pet godina biće nešto drugo što je želeo da radi, ali nikako da izgubi neko vreme zato što je roditelj imao neku ambiciju, koja se nije poklapala sa detetovim mogućnostima. Jednostavno kad si mali ispoštuješ želju roditelja, bez obzira da li si talenat ili ne. Kad to prodje izgubiš dosta vremena, umesto da radiš ono što bi želeo i imaš sklonosti ka tom poslu.

Iako sam možda mogao i više, mogu biti zadovoljan igračkom karijerom. Marko Ljubinković

-Prvi fudbalski koraci Student, Radnički PDM?

– Prvi moji fudbalski koraci su bili u Studentu, kod trenera Nikole Paldrmića, igrali smo moje odeljenje protiv Studenta, posle te utakmice mi je prišao i pitao da li želim da treniram. Ja sam to prihvatio i dan danas se sećam treninga, to su neke stvari koje ostaju za ceo život. Fudbal me je kao i većinu dece najviše privukao, iako sam u to vreme želeo da se bavim i drugim sportovima. Godinu dana sam proveo u Studentu i još godinu dana bio sam u Radničkom PDM, potom me je Paldrmić odveo u Crvenu Zvezdu. U moje vreme je bilo još teže iz omladinskog staža otići u prvi tim Crvene Zvezde, ekipa je bila dosta starija, ali je i imala kvaliteta, nisam imao preveliku želju da udjem u prvi tim, jer sam bio realan i bilo mi je bitno da igram, a to znači da sam morao u neki drugi seniorski tim. Ja sam imao sreće u karijeri, da nisam puno puta sedeo na klupi u klubovima kojima sam igrao. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, gde god da sam bio uvek sam igrao u prvoj postavi ukoliko nisam bio povredjen. Sada je sasvim drugačija situacija, liga je dosta mladja, pa igrači imaju priliku da brzo dodju do prvog tima.

– Imali ste uspešnu igračku karijeru?

– Što se tiče moje karijere mogu da budem zadovoljan, ali sam mogao i više. Dosta stvari utiče, da odeš u pravi klub, da izgubiš neku godinu ne samo ne igranjem, već igranjem na pogrešnoj poziciji. Potencijal u mladjim selekcijama,bio je mnogo iznad od onog što sam naprvio u seniorskoj konkurenciji. U svim klubovima kojima sam bio igrao sam značajniju ulogu, splet okolnosti je doprineo da ne odem u pravi klub, u sredinu koja će ispratiti koliko ja mogu. Jedini iz moje generacije igrao sam u Milicionaru, kada su bili u najvišem stepenu takmičenja i u Radničkom iz Kragujevca, na pozajmici bilo je to teško, jer ti klubovi nemaju nikakve koristi od nas, jednostavno treneri koji su bili, procenili su da sam im potreban. Raskinuo sam ugovor sa Crvenom Zvezdom i prešao u FK Rad, tu sam proveo četiri godine. U Srbiji sam igrao još za Vojvodinu, Radnički iz Niša i Slobodu. Prelazak u Rumuniju, u ekipu Vaslui bio je pun pogodak, jer smo nekoliko godina igrali u Evropi, a i u Rumunskom prvenstvu smo igrali važnu ulogu. U vreme kada sam ja igrao u Rumuniji, bila je ekspanzija fudbala u ovoj zemlji, pa su ponekad i pet šest ekipa igrali Evropu računajući i Intertoto Cup. Kada je inostranstvo u pitanju nastupao sam i na Kipru, ali su se tamo rukovodstva stalno menjala, na godinu dana, a treneri i još kraće, pa zbog toga mnogi igrači igraju samo šest meseci – završio je naš razgovor Marko Ljubinković .

Preporuka

Ponos Mladenovca

U organizaciji preduzeća „Braća Mirčić“ uz podršku OŠ Živomir Savković iz Kovačevca i GO Mladenovac, …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *