Info M Vesti iz Mladenovca i okoline
Povezane vesti
Polaganjem venaca na Spomen česmu palim borcima od 1990 – 1999, danas u 12 časova, obeležen je Dan sećanja na poginule u NATO bombardovanju.
Ispred česme u gradskom parku, okupila se rodbina, prijatelji i poznanici trinaestorice Mladenovčana koji su poginuli u ratnim sukobima tokom poslednje decenije prošlog veka, od kojih je najmlađi imao samo 19 godina. U ime gradske opštine Mladenovac, venac je položio Vladan Glišić, predsednik gradske opštine Mladenovac.
Polaganjem venaca, poštu poginulim sugrađanima odali su i predstavnici mladenovačkih podružnica boračkih organizacija i udruženja i to gradski odbor Udruženja boraca rata od 1990. godine i delagacija UBNOR-a.
Na današnji dan pre 18 godina, Severnoatlantska alijansa počela je bombardovanje SR Jugoslavije, koje je trajalo 78 dana. Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti aviona NATO pakta dok je Crna Gora uglavnom bila pošteđena masovnih udara. Prve sirene označile su početak jedanaestonedeljnog bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije 24. marta 1999. godine, oko osam sati uveče. Konačan broj žrtava zvanično nikada nije saopšten, a procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Za 78 dana bombardovanja porušeno je 540 objekata, 58 mostova i 30 000 kuća.
Zoran Tomislava Milojević iz Velike Ivanče, Vodnik 1. Klase VJ po ugovoru, rođen 1970. godine, poginuo je 19.04.1999. godine na Košarama u borbi s albanskim teroristima.
Zoran Milojević bio je pripadnik 63. padobranske brigade Vojske Jugoslavije. Dok je pokušavao da pomogne ranjenim drugovima u rovu Zoran je pogođen snajperskim hicem u glavu. Ubrzo je izdahnuo.
Prilikom polaganja venaca na Spomen česmu u parku 2010. godine, Zoranovi roditelji, Olga i Tomislav setili su se aprila 1999. godine.
– Da se bar oženio, pa majci ostavio štogod – kaže Olga, dok nam pokazuje sliku iz sinovljeve vojne legitimacije. Priča nam da su joj ukrali torbu s ramena u kojoj je bila Zoranova legitimacija, kad je obilazila muža u bolnici. Policija je posle našla torbu bačenu u parku i donela je na kuću. – Isprljalo se to sad, ako nekako mogadnem da očistim biće dobro – priča Olga.
– Zoran je bio profesionalni vojnik, imao je 220 skokova iz aviona. Učio je školu u Ivanči, a onda srednju ovde u Mladenovcu. Tako, još kao dečak uvek se zanimao za oružje. Punih devet godina bio je vojnik. Regrutovan je u vojnu policiju u kasarni ,“Maršal Tito“ u Zagrebu gde su bili pod opsadom 4 meseca bez struje i vode, tad je majka Olga bila sa ženama u Beogradu kad su upali u Skupštinu da traže decu. Kad je ono Krajina pala, javio se, kaže – Živ sam, nadajte se doći ću, i došao preko Prijedora sa izbeglicama.
Onda je bio i u Bosni. Za života dok je bio na Vogošću pričao mi je da je za sat vremena sedmoro njegovih drugova poginulo. I onda mi je pričao da ne smeš da vučeš ranjenog ili mrtvog druga dok je dan što je stara snajperska zamka, al on nije mogao da ostavi drugove. Kaže mi, ćale ne sekiraj se, nije meni prvi put, a ja mu kažem, sine, znam da nije prvi al može da bude poslednji. I tako i bi na Košarama – seća se otac Tomisalav.
Sećanje na 19. april 1999. godine. Bili su u njivi sejali. Preko puta njihove kuće bila je svadba gde je Zoran trebalo da bude akčija. Komšinica dođe u njivu, kaže im, ajde traži vas vojska.
– Dođoše njih pet vojnih lica kampanjolom u selo. Dođosmo i mi kući, a oni pitaju ko je tu otac, ko je majka. Ja im kažem. I oni nas malo odgledaše, pa kažu – mi smo došli u vezi vašeg sina da vam kažemo jednu tužnu vest. Vi ostaste bez vašeg sina, a mi bez našeg druga. Majka zakuka i pade odjednom. Oni htedoše da joj udare injekciju da se malo smiri, a ona odbi, kaže ne treba ni meni život. Pitam ih gde je poginio, od čega i kako.
Kazaše na Košarama, negde u 4 sata popodne, prvo ga je očešao metak ispod šlema, a imao je i pancir. Istog dana, sat kasnije pogođen je snajperom u čelo. Imao je i on snajper `al šta vredi koji prvi povuče, gotovo je. Neki Matić, koji je bio sa njim u rovu, kaže mi da su Zoranovi drugari bili ranjeni u obližnjem rovu i kukali, jedan ranjen u oko, a drugi u stomak. Zoran kaže, moram da pređem da vidim drugove, a ovaj mu odgovora – nemoj Milojeviću. Bila je jedna bukva koja je pala između dva rova, i Zoran je pretrčao do te bukve. Kad je stigao, počeo je da puzi uz drvo i kad je došao do kraja, morao je da se odvoji od zaklona i pređe na čistinu i u rov. Samo što je pomolio glavu preko te bukve da progviri, i pretrči i onaj ga pogodi u čelo. Posle mi kaže taj Matić, da se on malo pomerao i da je počela ona pena od krvi da ide ispod šlema i posle se smirio. Nisu hteli da ga ostave, nisu ni smeli da ga izvuku dok ne padne mrak, tek su ga oko osam veči izvukli – priča Tomislav.
Sve dalje samo je sećanje, pričao je otac i pomenuo da se Zorana još uvek seća stara vojska.
– NJegovi drugovi su nas posećivali svake godine, njih trojica koji su bili nerazdvojni i stalno zajedno na položaju. Dolazi nam i vojska svake godine al sve se manje gleda na to. Mi to svake godine obeležimo, izlazimo na Usrks svake godine na groblje, pa ko god može neka dođe.
(Arhiva, www.mladenovac.rs, 2010. godina)
„… Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka : prvo dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset … a onda, polako, počinjemo da umiremo po drugi put – u sećanjima. E, tada počinje naša beskonačna i večna smrt…“
(Dušan Kovačević ; iz drame „Sabirni centar“)
