sreda , 12 маја 2021
Početna / Sport / Ostali sportovi / Gedža živeo ispred svog vremena

Gedža živeo ispred svog vremena

LJUBOMIR IVANOVIĆ GEDŽA – Kovačevčanin, sa 9 olimpijskih medalja! Trener rvačke reprezentacije Jugoslavije, GEDŽA je načinio rvanje najtrofejnijim jugoslovenskim sportom svih vremena. Za 25 godina, do 1980. godine, jugoslovenski rvači pod vođstvom Ljubomira Ivanovića Gedže osvojili su 129 medalja na najvećim svetskim takmičenjima od čega je svaka treća bila zlatna! Od toga je 81. medalja donesena sa olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava. To je bilans kakav sigurno nema nijedan trener u svetu bez obzira na to o kojem sportu je reč. Ne može se sa sigurnošću tvrditi, da je jedini razlog pada jugoslovenskog rvanja prerana smrt Ljubomira – Gedže Ivanovića, ali je činjenica da u jugoslovenskom rvanju evo već dve decenije nije stvorena nova generacija vrsnih rvača, sposobnih da se ravnopravno bore sa najvećim svetskim majstorima strunjače. Kuriozitet je da je Gedža bio trener i rvača slobodnog stila oko deset godina.

Ljubomir Ivanović je rođen 1925. godine u Kovačevcu uporodici oca Dragomira, trgovca iz Kovačevca i solunskog ratnika, i majke Perse. Ljuba je završio četiri razreda osnovne škole u Kovačevcu, nižu gimnaziju pohađao je u Smederevskoj Palanci, a za vreme okupacije, kao pismen momak radio je kao ćata u kovačevačkoj opštini. Odmah po oslobođenju mobilisan je u KNOJ, gde ćeprovesti dve-tri godine. Njegova jedinica učestvovalaje u poslednjim borbama sa „domaćim“ i stranim neprijateljima i Ljuba se prilično navikao na vojnički život pa se prijavio za oficirsku školu. Ali, njegovu nameru osujetila je negativna karakteristika koja je došla iz Kovačevca, pa se tako Ljuba demobiliše i zaposli u klanici „7.Juli“ u Mladenovcu. Iz preduzeća se prijavio za radnu akciju Šamac-Sarajevo, tamo postao udarnik, a po povratku dobio je novo radno mesto u klaničnoj upravi u Beogradu.

Rvanje je zavoleo još kao golobradi dečak, kada se hvatao „u kosti“ sa snažnijim čobanima i drugarima u školskom dvorištu. Takmičar i trener, Gedža je postao član prve posleratne rvačke ekipe beogradskog Partizana koja je osvojila od 1953/57. godine pet puta uzastopno titulu prvaka Jugoslavije. Nastupajući za Partizan postao je dvostruki vicešampion Jugoslavije u rvanju u poluteškoj kategoriji do 87 kilograma (1952/53). Zanimljivo je da je Gedža postao šampion sveta u džudo-do sportu.

Naime, paralelno sa rvanjem Gedža je počeo da se bavi džudo-do sportom. Na jednom nezvaničnom odmeravanju snaga pokazao se kao najbolji u Jugoslaviji i kao takav poslat je godine 1954. kao delegat-posmatrač na Svetsko prvenstvo u Danskoj. Nagovorili su ga da se prijavi za borbe i tako je sasvim neplanirano, kombinujući džudo-do zahvatima iz rvanja grčko-rimskim stilom, osvojio prvo mesto. A kada je trebalo da brani titulu, ukinu 1955. ovaj sportu Jugoslaviji, tj. iščlane se iz džudo-do federacije i učlane u džudo federaciju. Tako je Gedža ostao šampion ovog sporta ne dobivši priliku da brani titulu. Posle osvajanja titule prvaka sveta Gedžu su vodili po Srbiji, predstavljajući ga kao veliku atrakciju, najavljujući ga plakatima kao svetskog šampiona u džiu-džici. Tek što je pod nadzorom trenera Antona Fišera i Gojka Babića odradio 25 nastupa za rvačku reprezentaciju, u svojoj tridesetoj godini, Gedža se opredelio za trenerski poziv. U tandemu sa već tada iskusnim sportskim organizatorom Milanom Erceganom preuzima odmah brigu o reprezentaciji i postavlja temelje budućeg rada. Bilo je to 1955. godine.

Za razliku od prethodnika, tajna Gedžinog uspeha možda leži i u tome što je uvek tražio da se trenira sve više i više. Koliko je bio ispred vremena, pokazuje se danas kada se došlo do tri treninga dnevno po jedan i po sat.
Uspesi rvača na takmičenjima otvarali su Gedži sva vrata sveta. Izrastao je u jednog od najboljih i najcenjenijih stručnjaka u velikoj rvačkoj porodici Svetske rvačke federacije (FILA). Ogroman je Gedžin doprinos na popularizaciji rvanja u svetu. Kao instruktor FILA išao je i tamo gde o rvanju znaju mnogo, ali i tamo gde tek treba ovaj sport da pusti korene. Predavao je povremeno rvanje i kod nas na DIF-u i svi su s velikom pažnjom slušali njegova iskustva. Naravno, FILA je takođe znala da vrednuje njegov rad. Na Olimpijskom turniru 1968. ruski trener Borisov i Gedža Ivanović dobili su posebna priznanja FILA za dugogodišnji uspešan rad. Pet godina nakon toga Gedža je dobio zlatnu plaketu FILA i posebnu nagradu. Priznanja su stizala i od najviših sportskih foruma u zemlji, a predlagan je i za Nagradu AVNOJ-a. Nije je dobio, ali već i činjenica da je svrstan u mali krug predloženih za najviše društveno priznanje u onoj Jugoslaviji, dovoljno govori koliko se Gedžin rad visoko kotirao. Kasnije se pričalo da tu nagradu nije dobio zbog srpske šajkače. Naime ovaj kršni Šumadinac često je nosio šajkaču na glavi.

Ljuba je u Beograd došao u opancima, u seljačkom odelu na bridž pantalone i takav svrati jednog dana u obližnju salu gde su rvači trenirali. Trener Babić primeti naočitog Kovačevčanina: „Ajde i ti , Gedžo, da probaš.“ Ljuba je“dobro“ probao i postao novi član Rvačkog kluba Beograd(kasnije BSK, Železničar, Radnički) i odmah tu stekao nadimak kojim će se uskoro proslaviti. U to vreme Ljuba je upisao srednju fiskulturnu školu u Zemunu i tako se trajno opredelio za sport. Od 1951. radio je kao nastavnikfi fizičkog u X beogradskoj gimnaziji i OŠ „Marko Orešković“. Od 1961. postaje stalno zaposlen u Savezu rvačkih saveza Jugoslavije, kao profesionalni trener. U međuvremenu, završio je Višu trenersku školu u Beogradu.

Preporuka

Taljenje i kombinacije kroz medijski sadržaj

Veće GO Mladenovac je donelo odluko o raspodeli srestava za medije iz Mladenovca. Nažalost i …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *